Tako sam ja tog dana krenuo u pravcu mog. Na zadnjem sedištu tinejdžerka sa slušalicama u ušima. Godina je otprilike kao i ja, njen otac, pre 27 godina.

Od Bajakova, beogradskim tablicama, vozim autoputem kroz Hrvatsku pravo do isključenja Sveti Rok. Odmah posle isključenja sa autoputa slike kuća bez krovova, zidina obraslih u bršljen i korov jasne su naznake područja od „posebne državne skrbi“. Sasvim drugačija slika Hrvatske od one koja može da se vidi uz autoput. Sklonjeno. Ni malo reprezentativno. Nikako se ne uklapa u turističku ponudu domovine, pa valjda je zato i bolje da bude dalje od autoputa.

Na ulazu u Knin tabla dobrodošlice u grad kralja Zvonimira. Na tabli je i sam lik Zvonimira. Nastavljam ka gradu i nailazim na Trg Oluja. Prolazim pored spomenika kralju Zvonimiru i skrećem desno u ulicu Franje Tuđmana. Prolazim pored moje osnovne škole koja nosi ime kao i ulica – Franje Tuđmana. Ako škola može da bude silovana, onda je to ova, čestim menjanjem imena u kratkom istorijskom vremenskom periodu ( Narodni heroji, Srpski Junaci..) . Kako je koja vlast dolazila kao da je prvo odlazila do škole.

Parkiram se blizu glavnog gradskog Trga Ante Starčevića. Mesta za parking ima. U Kninu bar nema gužve. Osim 5.-og avgusta.

Prilazim spomeniku Oluja 95. Prvi utisak je da je spomenik ogroman za jedan mali trg i kako mi na ovim prostorima volimo neproporcionalne spomenike. Kao da veličina spomenika oslikava stepen našeg poštovanja prema onome šta isti simbolizuje. Sa jedne strane spomenika gore sveće za poginule branitelje, a sa druge konstantno se vrte snimci iz domovinskog rata. Po trgu (podu) informacije o Domovinskom ratu. Neminovno je gaziti po njima. Ne razumem šta je time tvorac spomenika hteo. Ne znam koju reč da upotrebim kako bih opisao svoju impresiju spomenikom, a izbegao konotaciju kako Srbin komentariše hrvatski spomenik. Neka bude da je – čudan. Vraćam se u kola i polako krećem ka pravcu iz kojeg sam i došao. Skrećem u ulicu Kralja Tomislava i vozim u pravcu kninske bolnice koja nosi ime „ Hrvatski ponos“ …

Nemoguće je ne zaključiti da baš sve ukazuje na domovinski rat. Nekada je bio Narodnooslobodilački , a danas Domovinski. Imao je Knin , na brdu Spas, svoj spomenik u znak sećanja na žrtve u ovom prvom ratu. Srušen je u ovom drugom. I on je bio čudan.

Beogradskim tablicama sam nastavili tih pet dana dana. Išli do Šibenika. Šetali starim gradom. Popio kafu nedaleko od katedrale. Jedan dan odvojio, priznajem, da odem do mora, iako to nikako nije patriotski.

Pitam momka koji radi na parkingu nedaleko od plaže, dajući mu 50 kuna „Jel meni sigurno ovde ostaviti kola sa ovim mojim tablicama?“. Odgovara mi: „Daj ti 50 kuna, kupaj se cio dan i uživaj!. Tako je i bilo.

I onda nazad u Knin i među Kninjane.

A današnji Kninjani su čudan spoj mentaliteta. Jednim delom povratnici, što je zajedničko i Hrvatima i Srbima. U različitim periodima su terali jedni druge, pa tako i u različito vreme postajali povratnici, a onda se vraćali i jedni i drugi, ali u znatno manjem broju nego što su odlazili. Uglavnom su se stariji vraćali, dok su mlađi ostajali u velikim gradovima Hrvatske i Srbije ili po inostranstvu. Sada ih ovi stariji dočekuju i ispraćaju. Drugim delom Kninjane danas čine doseljenici iz Bosne. Kažu ovi prvi kako nemaju mnogo zajedničkog sa ovim drugima. Drugi mentalitet. U suštini, nesretnici kao i ovi povratnici. To im jeste zajedničko.

I tako oni ,svi zajedno, i slični i različiti, dele sudbinu Knina kakav je danas. Čist, lep, sređen i poluprazan.

Do jednog dana u avgustu (kolovozu).

Dan: 4. avgust i 5.kolovoz

A u avgustu,se na pozornice penju“ oni“, gde igraju svako u svojim predstavama da sve nas podsete ko je tu kakav. Već 27 godina.

Svako ima svoj Dan kada igra svoju predstavu. Ne znam koji bi to žanr bio u Hrvatskoj. Izuzetno je euforično, gotovo histerično. U Srbiji je to definitivno drama, uz direktan prenos na RTS-u. Sada je to udarni termin javnog servisa, sa političarima u glavnim ulogama. Nekada , te olujne 95.-e, kasni minuti drugog Dnevnika, negde pred vremensku prognozu, tek da se pomene Knin, a da se ne uznemirava narod. Majka Srbija je tada ličila na maćehu.

A predstave trebaju iz političkih razloga obe strane. Da se ponovi stara, dobro poznata, retorika. Dobitna kombinacija brojanja krvnih zrnaca, ustaša i četnika… Ako nije dovoljno, onda je tu i Jasenovac.

A veoma je jednostavno. Uvek je i bilo, ali na ovim prostorima nije uspevalo. Ili jesi čovek, ili nisi!

I tako….osim tog jednog dana koji dobiju pobednici i žrtve kojih ima na svim stranama, povratnici, doseljenici, prognanici….. niko ih se ne seti ostalih 364 dana. Ni jednih od njih. Ostatak godine , nisu ni pobednici ni prognanici. Jednostavno su – nevidljivi, razbacani svuda po svetu ili dalje od autoputa.

Gospodo, odavno je bilo vreme da siđete sa tih pozornica. Svima je potrebno daleko više od jednog dana vaše pažnje, gde u zapaljivim nastupima godinama ponavljate uvek isto. Kada vaše predstave završe, ugasite svetla i demontirate pozornice, publika postaje opet nevidljiva. Do sledećeg Dana u avgustu ili kolovozu.

I na kraju….dobro je da ovo moje dete, bar u ovom slučaju , ima slušalice u ušima. Čula bi gotovo iste govore koje sam i ja slušao u njenim godinama. Pre 30 godina.